VREME ŠARENE ŠORKE

Šorke u različitim bojama ostavljaju ipak crvene tragove

Čelična ledi (Margaret Tačer) je lupila šakom o sto i šorke su prestale. Do prve polovine osamdesetih Velika Britanija je bila poznata po nasilju na sportskim priredbama. A nasilje je bilo u ful koloru.

Džoni Roten (Džon Lindon) – centralna figura „Sex Pistols“-a, opisuje kako je nasilje na fudbalskim utakmicama nekada bilo kreavitno. Svaka navijačka grupa imala je svoj fazon koji ih je vikendom vodio u krvavo bezumlje.

Boje, boje, boje

Navijači Čelzija su uglavnom bili modovi. Po stilu – preteča pankera, u uskim farmericama, kariranim sakoima, sa špic-čizmama, držali su da je utakmica svetinja i tako su se furali. Navijači Fulama su bili skinhedi. Ćelave lobanje, tregeri i nezaobilazne Martinke. To je bio i ostao njihov fazon. Fanovi Mančester Junajteda su se kleli u Bouvija. Držali su da su Zigi Stardast. Kosa ofarbanih u crveno, sa oslikanim licima, branili su boje svoga kluba. A tu su bili i zaljubljenici u Njukastl Junajted. Vodeći se bojama svog tima, svi su bili deca Alisa Kupera. Dugih i masnih crnih kosa, crni oko očiju, ličili su na rakune sa trotoara – spremne da svakome razbiju glavu.

Kaže Roten, „Kada počne šorka – zamislite kakve su boje to bile“. Stotine crvenokosih Stardastovaca uleće u masu darkera iz Njukastla. Šminkeri iz Londona, otimaju močuge rasistima – tek da bi ih mlatili njima. Crveno, crno, plavo, belo – u mašini za mlevenje je bilo boja, samo krv je uvek bila crvena.

Nisu to bile ferke. Palice, bokseri, noževi, lanci; sevali su na britanskom suncu kojeg nema. Povremeno bi masu zapalio Molotovljev koktel, to je bio vajb iz Mančestera. Pucanj bi odjeknuo i neko bi se stropoštao na zemlju. Bile su to lude osamdesete – bilo je adrenalina, razlupanih glava i polomljenih udova.

Stop nasilju!

Ako Britanija mora da bude krvava, biće to sa razlogom. Premijerka Margaret Tačer, ispostavila je račun. Loša slika Ostrva više neće ići u svet. Rigorozne zatvorske kazne motivisale su huligane da se primire. Još bitnije – ko vrši nasilje na utakmici, godinama neće smeti da prisustvuje mečevima. A stadion je obelisk, stadion je svetinja. Od tada Britanci sede na tribinama mirni kao na bonanci. Od publike iz operskih sala deli ih pljuckanje ljuspa semenki.

Svaki vid nasilja je za osudu. Pogotovo kvazi-navijačkog… nisi ti navijač, ti si huligan koji ne zna koji je bio rezlutat. I zašto „fanovi“ izgledaju kao da su izašli iz fabričke modle? Starije generacije, znale su da naprave neku priču, stil, fazon, pa da bezumlju daju privid smisla. Današnji klinci imaju iste patike, garderobu, frizure… razlikuju ih boje na šalovima Kluba. A kada bi pogubili šalove, ne bi znali koje su to boje bile.